Šljap po guzi vol.3

I sada, kada vreme teče tako ciklično, kao da se ništa nije ni dogodilo za ovih godinu dana, ja nastavljam sa svojim blogom, rasterećen od raznoraznih gluposti u životu, nešto pametniji, nešto iskusniji, nešto ciničniji ... i ljudi kažu, a ja samo prenosim ... nešto mršaviji.

Prošle godine sam sigurno imao konačan koncept u vezi ove teme, šljap po guzi. Danas, to nije slučaj. Pročitao sam poslednja dva posta, i mislim da sam izostavio da odgovorim na ovo prvo pitanje vezano za zabrane:

Da li je stvorena da deca ne bi gledajući eventualnu golotinju se indentifikovala sa istom i krenula da trče po ulici gologuza?

Sada kada pogledam ovo pitanje, ne mogu, a da se na nasmejem. Prvo, stvar je u tome što ja ne mogu da dam odgovor na jedno ovakvo pitanje. Zašto, pa jer je ti pitanje za pedagoge i dečije psihologe, koji razmatraju kako deca reaguju na golotinju. Recimo da ne znamo odgovor - i da smo toliko lenji da se nećemo potruditi da pročačkamo po netu, već ćemo se zavaliti u stolice/fotelje i razmisliti malo o tome 

*PHILOSOPHER STYLE*

Naravno, mi smo u filozofiji odmakli od špekulantskih nabadanja Hegelijanskog tipa, pa sada, ako ništa drugo, možemo da se ograničimo na ono što možemo da saznamo. Sigurno jako je teško sedeći u fotelji, zatvorenih očiju, saznati nešto o nama aktuelnom problemu. Ali mi zato možemo da posmatramo nešto šire stvari. Šta čini snimak žene u Africi kojoj su se sise razvukle do kolena manje promiskuitetnim i društveno prihvatljivijim snimkom, od snimka ispale bradavice na Super Bowl-u? Odgovori bi mogli biti:

1. U našem društvu postoje različiti kriterijumi seksualnosti u odnosu na kriterijume seksualnosti u recimo Keniji (bez uvrede kenijcima koji ovo možda čitaju, uzeo sam vas kao nasumičan primer društva-X-koje-je-dovoljno-različito-od-našeg-po-TOM-pitanju)
2. Snimak Super Bowl-a gleda mnogo više ljudi.

Mogli bi smo da smišljamo još beskonačno mnogo pokušaja odgovora, ali mi se čini da bi većina bila samo derivat od (1). Naopakom filozofskom navikom, krenuću od (2).

(2) Pa šta ako gleda mnogo više ljudi? Moralne vrednosti su, ako ih uopšte pretpostavimo kao nešto realno, (a oni koji govore o Nemoralu, valjda i pretpostavljaju da postoji tako nešto kao što su moralne vrednosti) po definiciji stvari koje treba da postoje bez obzira na količinu ljudi kojih se on tiče. 

Započeo sam jedan sada jako pipav problem, za koji hoću da presedi do sutra, kako bih vam dao zaokruženu celinu oko cele ove priče. 

... to be continued ... (ove nedelje)

Medju njima

Mrzim ovo da vam kazem, ali nesto se meni stvarno promenilo u 2008. Ona, barem u mom slucajnu uzasno smrdi. Rekao bih vam svasta, kako je tesko da nastavim da se borim, kako je tesko da nastavim da imam viziju, kako se uzasno osecam i kako moram odavde da pobegnem. Moram, ovde suvise ima malo boja, ili mozda nisu boje, vec je duh, atmosfera koja smrdi. Ljudi se valjaju u svinjcu, ne svesni da su u svinjcu, a ja u nemoci mogu samo da ih gledam i da se gadim.

Problem je, nista drugo do to sto ja vise ne mogu da izgradim sebi onaj mali magicni svet od prijatelja, knjiga, muzike i filmova. Ne znam sta se desilo, ali znate, kada ste u stanju da imate cigle, blato, kamenje, crepove, sta vec i kada se sposobni da to tako postavite, pa da kada spustite glavu osetite te se kao u domu, maloj toploj shushkavoj zajednici, gde deo vas, osecate sa pravom pripada. E, ja to nemam. Ne kazem da je stvar od drugih, tu su i dalje moji prijatelji, koji su mi zaista i dalje jako dragi, ali problem je u stome sto ja njih osecam kao taj kamen, kao taj stub, odvojen i poseban - bne mogu da ih ugledam, i da od njih vidim gradivni materijal, jer ih ne vidim takve, i razlog sto su mi dragi, jeste upravo zato sto su to pojedinci koje mogu da prepoznam, koji su sobom isticu, zato sto jesu, visoko i cvrsto kamenje.

A gde ja tu stojim? Medju njima. Ne znam, na zalost, kako je njima, da li oni osecaju u kakvom mi prokletom svinjcu zivimo, da li i oni imaju taj grozan osecaj uprljanosti besvesnocu ljudi sa kojima delimo vazduh. Jedna slika, a onda i jedna primedba samom sebi.

Sijalo je sunce, i ja sam cekao drugara na stanici na Brankovom mostu, sijalo je sunce i ja sam slusao muziku. Bio sam umoran, nisam spavao prethodnu celu noc, kao i sada, ali sam bio nasmejan, doslo mi je da igram na stanici od lepog osecanja, ali sam drzao svoje dupe fino zalepljeno za ogradu i gledao ljude. Mahom, ljudi kao ljudi, ali onda je krenulo. Izasla je cura, u crno-tigrastim helankama, cizmama i pufnastom jaknom. Osvajacica svemira je hodala napucenim usnama, sa rukama u dzepovima od jakne. Krenula je niz neke stepenice, zastala, za split second sam pomislio da ce da se okrene i da mi ponudi BJ, ali ne, ona vadi maramicu iz dzepa i baca je u sred zelene povrsine, medju dva zbuna. ALO! Pa zar ti ne volis ovaj grad graduro? Sta ti je u toj tintravoj glavi, ko ce to da pokupi?! Vec sam skupljao volju da joj viknem nesto jako prizemno, ali prizemno na ekoloski nacin, da sam joj opsovao kevu, bio biih samo budala koja govori njenim jezikom, trebalo mi je nesto pogubno kiselo ... No misli mi je presekao smrad, prljavi smrad duvanskog dima, koji se pusi na silu, koji se pusi kako ne bi neko bio suocen sa prazninom - prizemna bliskost koje ljude jebeno ubija. Stajao je pored mene i pusio, pored jos dvoje ljudi, smrdeli su, hteo sam da se pomerim, hteo sam da se sklonim i da vristim, da im kazem da se osveste, da pogledaju oko sebe, da se upitaju zasto to rade, da budu svesni da mi smetaju, hteo sam da im sav katran iz pluca namazem na facu koliko sam ih mrzeo.