Iskreno

Pitao sam samog sebe, ok, jel ti to tamo iskreno?

Dobro pitanje, posebno kada čovek ne zna šta ovaj priča. Tačnije, pitanje isrenosti ima smisla jedino ako ja ne želim da pišem neke literarne radove, nego želim, khm, da iznesem neke misli na spolja, čak ne ni da bi ih neko čitao, već zbog toga da ih formulišem, da mogu sutra da ih pogledam. Naravno, to mogu da radim tako što ću snimati recimo Word fajlove na hard, ali ja želim da osećam odgovornost prema Javnosti, koja možda i ne postoji (čak šta više, čita li ovo više od parnog broja duša?) ali meni je bitno, da eto, imam osećaj da sa nekim komuniciram, ne formalno, ali da istovremeno i ne buncam.

Iskreno tu dolazi kao momenat toga, da ja možda zbog toga što hoću da kažem nešto nekome koga zamišljam da sedi ispred kompa, malo gutam reči, malo biram rečenice, ne čak ni oblikom, nego smislom i značenjem.

Pre nego što nastavim, u glavi mi je moguća formulacija iskrenosti. Biti iskren prema P, znači, možda, ovo ja sada napamet, želeti i hteti P. Sutra ću sa ovim da se igram, ček da nastavim.

Ja ne znam da li ja želim da budem iskren prema drugima. Želim da izbacim nešto iz sebe, da. Želim da to bude ono što ja stvarno mislim, da. Nije sigurno da želim da kažem svu istinu koja mi je na umu, dok pišem. Nije to da ću sada ja, WROAH! da iznedrim ne znam kakve tajne iz sebe, ili da otkrijem demone i bolesti uma kojih nisam spreman da budem svestan da se nalaze u meni, nego, eto, ne znam da li bi mi bilo sve jedno da hodam ulicom, i da se setim da moja najiskrenija osećanja stoje na nekom hardisku u Americi, i da svaki pajvan, koji na ulici pored mene, da sticajem okolnosti nabasa na to i da pročita, i da zna tako nešto o meni.

Zato sam voleo glumu, u njoj je čin iskrenosti momentalan, prolazi, nestaje sa trenutkom u kom ja prestajem da budem iskren, potpuno iskren, na sceni, pod svetlom, u nekoliko pokreta, nekoliko reči, sve da izgovorim, u mrak, u kome kao i ovde, nije bitno da li ima nekoga, stajao bih pred istom odgovornošču. Samo tamo, to nestaje, ko je video - video je, bio sam dobar 'glumac' jer sam bio iskren, voleo sam šta god da sam, voleo sam druge sa kojima sam delio dasku, i ono što je problematično, umeo sam da budem iskren u svakoj situaciji u kojoj sam treba da budem. Pismo, papir, bit, memorija, oni nisu takvi. Zato su oni po meni, mnogo veći od pozorišta, predstavljaju jedinstvenu, večnu težinu pred nekoga ko treba da nešto napiše, zahteva da on zaista bude sam sa sobom, stvarno čist, stvarno iskren i da se pomiri sa svojim tim demonima i bolestima ili anomalijama.

Ja bih, verujem, mogao sada da napišem to nešto, demonsko ili kako god, mogao bih da pustim da ta govna plivaju, ali ja se ne osećam dužnim da to uradim. Pored toga, ja ne vidim u daljini zašto bih to uradio, čemu to, ne verujem da bi me to stvarno očistilo od istih problema koje imam ili koje umišljam da imam. Možda se desi jednog dana, možda sednem uništen, slomljen, skrhan, kada mi se plače, kada mi se tone, nestaje, možda jednog dana, ne u afektivnom, već u momentu potrebe da tako nešto uradim i stvarno budem, do krajnje granice iskren -- ali opet, tako nešto, samo zato što bih hteo da mi bude lakše, da eventualno u tom trenutku zavapim za pomoć, ko zna.

Do tada, biču iskren koliko god hoću. Nikada neću lagati, nikada neću pisati da nekoga navučem na nešto što stvarno ne mislim, nikada neću stavljati masku, ali nikada neću zalaziti u poslednji korak koji mislim da postoji u mojim verovanjima i osećanjima. Nizbog kakvog načela, već eto ... nije možda ni na meni da kažem, a i možda ni vi ne želite da znate.

hasta pronto

Sneg i vrane.

U Beogradu je pao sneg. Posle dugo vremena pravi, gusti sneg. I dalje pada. Danas popodne možda više ne bude padao. Danas popodne to ćemo zvati Kaljuga i JebemtiSneg i JebemtiVreme. Zato sam, umesto da se ušuškam u krevet i zaspim posle Bergmanovog Face to Face-a, obukao svoje Caterpillar Protector patike/cipele, deblji duks, preko trenerke navukao pantalone, jaknu, kapu i slušalice. Izašao sam da se nadišem vazduha, da se nagledam belog, da ponovo budem detinjast.

Uspelo mi je. Dobio sam neki čudan osećaj spokoja, što eto mozda te klimatske promene nisu strašne, mi ponovo imamo sneg, zar sneg nije tako lep i smirujuć. Ali onda sam se pitao da li to mogu da kazem pred ljudima koji spavaju ispod podvožnjaka, da li mogu to da kažem ljudima kojima je krov kartonska kutija, Zaćutao sam, i progutao knedlu, ne, ne mogu. Nije bitno meni čijim su izborom oni tu, u takvom položaju, ja ma mozda koliko god imao prava da kažem kako sneg jeste prijatan i lep, kako razgaljuje, to ne bih mogao da kažem. Ćutao sam, i nastavio sam da hodam, mislim, ćutao sam ja skoro sve vreme, ali su moje misli počele da ćute, gledao sam u bledo narandžasti sneg kako polako pada i škripi pod mojim nogama. Ćutao sam, i hteo sam da žmurim. Svaki korak me je podsećao na dećaštvo, prolazio sam pored stanova mojih biviših drugara i drugarica, čije se prijateljstvo za 7 godina uzdiglo iznad vrhova granica i nestalo u korporativnoj daljini nekoga ko ti više nije od interesa. Šetao sam se i shvatio da sam oduvek želeo da im govorim nesto bitno. Tojest, da sam svakome ko mi se sviđao želeo da ponudim, dam nesto iskreno i duboko, nesto što izlazi iz usta, nešto što nisu bale ali se osecas tako, nešto što je toplo i iskreno, ali ne opterećujuće kao fizičko opterećujuće, već da pobudi ljude u njima, odrasle stasale zrele ljude koji sijaju i koje ću takve gledati i u momentima kada budu polako propadali, razvodili se, ostavljali decu, uspevali ili ne u poslu, želeo sam da u njima probudim to stanje. Shvatio sam da nikome koga volim ne mogu, ne umem da kažem ista, ne zato što postoji neka nebeska, platonska, neiskaziva zemaljskim rečima ljubav. Ne zato što bi to bio fejk, a da oni zasluzuju bolje. Ne. Nego zato što ja sa onima koje volim, volim da ćutim sa njima, nisu reči bitne, volim da ćutim i da budem intiman, nepogrešiv.

Ja ne verujem u metafiziku bića, metafiziku koja čoveka stavlja negde posebno, ja ne verujem da postoji stvarna težina u tim nekim odnosima sa drugim, ne verujem da je ona ni na koji način merljiva, ali verujem da oni mogu da osete upravo ono što ja želim da im prenesem, a oni če to videti, Kant kaže, svopstvenom moći suđenja. Nije bitno.

Voleo bih da umem da kažem još nešto o tome, nešto pesnički, u stihu, složeno, jasno i čisto. Ali ne umem ja to, ja mogu samo da pričam, da se bacim na semi-autodikat i da bez preterane provere sopstvenih reči idem dalje, tečem, to nije nikakva mudrost, kao što ni lepota nije nikakva mudrost, več samo slučaj i stanje stvari. Kada smo kod lepih stvari, ljubavi. Sebi sam rekao, da ja želim da nju (bezobzira što sam u načelu neutralan i nije mi bitno preterano da li je on ili ona, sa samim sobom sam siguran da je to ona) svakim trenutkom zavodim, da svakim momentom ja njoj ćinim, ne tepam, nego da je oblećem, mazim kao plava svila koja u koju je obmotana Jasmina iz Diznijevog Aladina. Kao tih i čist miris koji bi joj bio spokoj, to ja želim njoj da budem, bez obzira na sve pojedinačnosti, na svaku drugu u koju se zaljubim jer je prelepa ili jer ima fantastičan appearance, ne ja želim da to bude Igra, više od života.

Igra, glupot. To ništa ne znači, glupost, kao Molder, traćim nešto za šta ću znati šta je tek kada ga otkrijem. Glupost. Mrzim sebe jer suviše komplikujem. Da se razumemo ovo nema veze sa filozofijom, nikakve. Nije bitno zašto je tako. Zašto ovo pitanje ne sme da se postavi, jer je ono zamka, jer onda ovo, to nešto uvlačimo u filozofiju, iako, ništa iz nje zbog filozofije neće novo izaćo, samo masa gluposti. Ovo nije filozofija, A kada vi meni kažete zašto ova šolja nije ova šolja, a da razlog ne bude puki demonstrativ, tada ću ja vama odgovoriti zašto ovo nije filozofija i nema veze sa njom. Bežijmo odavde.

Vrane, ima ih masa na drvećima kod Studenjaka, kada sam prolazio, slučajno sam se zavukao između tim drvečima, i kada sam hteo da se naslonim na jedno, shvatio sam da sve one grakću i da je iza mene malo jato koje je u trenutku poletelo sa tog drveta, i sav sneg sa grana je pao na mene, ali ono što je bilo zaštrašujuće jeste prizor kako gomiletina crnih ptica lebdi okolo i na neki njihov način nosi tebe u glavi jer si ih ti oterao sa drveta, i samo se zamisliš kao odsjaj u oku vrane i noge ti se odseku, jer pored vraninog bledog i tupog oka jeste crni ogromni kljun. Plašim se ptica, Hičkok je za to kriv i to kažem najozbiljnije, ja od tog dana kada sam odgledao taj crno-beli film sam počeo da se uzdržavam od ptičijih perja, krila i kljunova. Priroda, životinje, nisu one ništa, nemam ja razloga za njih da kažem da su zle ili strašne ... one su ... stvari po sebi ... dosta je, danas mi je Kant ušao u male pore mozga. Idem da legnem.

budite hrabri ...

Posed

Ja imam X. Ti imaš X. On ima X. Mi imamo X. Vi imate X. Oni imaju X.
Ukoliko ne shvatimo X kao neku emociju ili oset, već pretpostavimo da je to neka stvar iz spoljašnjeg sveta, onda sa pravom možemo i da pretpostavimo da ta ista stvar jeste materijalna. Ne znam da li ste sada stigli da se usprotavite prethodnoj rečenici, ali ja nalazim mnogo primera koji bi mogli da pokažu kako posed nije svaki put materijalan, tačnije, da X nije uvek materijalno.

Neki gorila stoji na vratima nekog kluba, i mrštavno pogleda gospodina Klabera. Ipak, pošto te je dobro odmerio, sklonio se u stranu i rekao 'Dobro veče'. G. Klaber je ušao u klub i izašao iz njega. Šta god da se desilo unutra nama apsolutno nije važno.

Ono što se desilo između gorile i G. Klabera jeste to da je gorila njemu dao sopstveni [gorilin] pristanak da ovaj uđe u klub. Nema puno pametovanja oko ovoga, gorila je imao mogućnost da da nešto K-u ili ne. To što je on imao neposrednu mogućnost da da X nekome, znači da je on posedovao X.

Nemam nameru da sada ispitujem prirodu gorilinog posedovanja, ali mi je potrebno da istaknem jedan argument protiv toga da je gorila posedovao neko X koje je materijalno. Gorila je mogao da da pristanak da Y broj osoba uđe u klub i potpuno je moguće da Y bude beskonačno veliko. To koliko će Y biti veliko (a recimo da je beskonačno veliko, just for fun), nije u nikakvom odnosu sa gorilinim materijalnim statusom (ne mislim na pare, već na to da on od sebe, materijalnog, onakvog kakvog ga vidimo, ništa nije izgubio) tačnije ako on pusti beskonačan broj ljudi neće se on beskonačno smanjiti, a i ako je logički moguće da on pusti Y ljudi, a da i dalje ostane gorila, znači da je Klaber od gorile dobio nešto u posed što nije materijalno.

Ovo sve pokazuje kako je inteligibilno da neko X bude u nečijem posedu, a da to X ne bude materijalno, i da je moguće da mi razmatramo kakvi su uslovi i priroda posedovanja. Zašto je ovo uopšte korisno? Pa ja, meni trenutno padaju na pamet, da ekonomija se isto tako bavi tim potpuno apstraktnim, nematreijalnim stvarima, kako razmatraju kretanje i promenu poseda i vrednosti na ne-empirijskom nivotu. Zanimljivo bi bilo razviti jednu filozofiju ekonomije, koja bi odredila upravo ove pojmove poseda i vrednosti (a verovatno i još neke) i onda bi mnogi problemi raznih grana filozofije (meta-etike, epistemologije etc...) bili u neku ruku potpomognuti pojmovima iz te fiktivne filozofije ekonomije. Konkretno u teoriji saznanja, ukoliko bi smo mi mogli da odredimo uslove u kojima neko poseduje istinito opravdano verovanje (a.k.a. da zna), time što bi smo rešili niz problema poput regresa u opravdanju i raznih drugih. Ukoliko bi nam, opet kažem sa rezervom, filozofija ekonomije, objasnila odakle sama ekonomija vuče i objašnjava vrednosti, onda bi to možda bi to bacilo svetlost na vezu između is - ought.

Tako, možda je sve ovo heavy ili suviše nategnuto i možda čak i lupetanje, ali zato mi služi ovaj blog, da se isprobavam.

Ako vas zanimaju, problemi koji i mene zanimaju, evo wiki linkova za početak: Jeste-treba
i epistemološko opravdanje