Gore

Ako već moram da kucam nešto, a oh, tako osećam da moram, probaću da se barem ja rasteretim svih čudovišta koja me opsedaju, neka barem ih rastočim u dve boje, koje ljudima služe kao metafora za prostotu – crno i belo. Moja čudovišta verovatno nisu ništa veća od bilo čijih tuđih, ali su moja, i mene grizu, što čini stvarizuzetno komplikovanom, obzirom da sve što želim od sebe jeste da njih nema – ali pak ne samo što ne znam šta će se desiti kada čudovišta nema, već ne znam ni kako ću se otarasiti ovih čudovišta. Da li uopšte mogu da ih se otarasim? To nije bitno, moram da probam, jer tu sam, sam sa sobom, u ovoj smrdljivoj sobi koju gledam već godinama, i svaki put je nekako drugačija. To nije dobro, jer je drugačija na isti način na koji je prijatelj, koji te je malo razočarao juče malo drugačiji. E ova soba mene razočarava iz dana u dan. Njen problem nije to što je mala, već zato što je stiskajuća, zato, što se u njoj osećam isto onako kako se osećam kada u snovima se nađem go na ulici. Trebao bih da sam slobodan, da radim šta god mi se radi – jer, ja sam sada go, ali nemogu – gušim se od tuđih pogleda, nemam ni šta više da sakrijem, ali se osećam da se krijem, da imam potrebu da se krijem, da vrištim, pa makar bio srećan, hteo bih da razbijem zidove ove sobe, da plačem, da me boli, a ne da shvatim da ljude ne zanima to što sam go. Ljudi bi možda na pravili facu, prešli na drugu stranu ulice, smejali bi mi se, možda bi neko i prišao da me pokrije, da me pita šta mi je – ali njih nije briga. I tu se stvara ponovo to čudovište, nije briga ni nju. Šta ja mogu da uradim povodom toga? Ništa, apsolutno ništa, mogu da udaram o nju, mogu da vrištim, nju ne zanima, njeni zidovi oko mene se neće slomiti, meni se pesnica steže u vrištećem bolu koji nemogu da podnesem, a ono što me boli, a taj drugi bol možda nije stvaran, ili možda nije stvarniji od ovog prvog, ali mene boli jer bol koji osećam dok mi pesnice krvare udarajući o taj prokleti zid moje sobe, u želji da se pokažem, da nju zaboli, da nju bude briga, plačem, plačem jer taj bol, znam da taj bol neće nikada ostati zauvek tu – proći će, izbledeće, ili možda će proći kao ona stvar od onog tipa, što svira alt saksofon tako dobro, i još dvojca pored njega, i boli te, vrišti ti se, želiš da vrištiš kao taj tip iz te stvari sa te ploče, ti želiš da te prođe sada, ali ako te prođe, muzika više neće svirati, i doćiće neka druga stvari, ali ti uvek želiš tu stvar, uvek, uvek, jer sada kao nikada, ta stvar, taj zvuk!