Gore

Ako već moram da kucam nešto, a oh, tako osećam da moram, probaću da se barem ja rasteretim svih čudovišta koja me opsedaju, neka barem ih rastočim u dve boje, koje ljudima služe kao metafora za prostotu – crno i belo. Moja čudovišta verovatno nisu ništa veća od bilo čijih tuđih, ali su moja, i mene grizu, što čini stvarizuzetno komplikovanom, obzirom da sve što želim od sebe jeste da njih nema – ali pak ne samo što ne znam šta će se desiti kada čudovišta nema, već ne znam ni kako ću se otarasiti ovih čudovišta. Da li uopšte mogu da ih se otarasim? To nije bitno, moram da probam, jer tu sam, sam sa sobom, u ovoj smrdljivoj sobi koju gledam već godinama, i svaki put je nekako drugačija. To nije dobro, jer je drugačija na isti način na koji je prijatelj, koji te je malo razočarao juče malo drugačiji. E ova soba mene razočarava iz dana u dan. Njen problem nije to što je mala, već zato što je stiskajuća, zato, što se u njoj osećam isto onako kako se osećam kada u snovima se nađem go na ulici. Trebao bih da sam slobodan, da radim šta god mi se radi – jer, ja sam sada go, ali nemogu – gušim se od tuđih pogleda, nemam ni šta više da sakrijem, ali se osećam da se krijem, da imam potrebu da se krijem, da vrištim, pa makar bio srećan, hteo bih da razbijem zidove ove sobe, da plačem, da me boli, a ne da shvatim da ljude ne zanima to što sam go. Ljudi bi možda na pravili facu, prešli na drugu stranu ulice, smejali bi mi se, možda bi neko i prišao da me pokrije, da me pita šta mi je – ali njih nije briga. I tu se stvara ponovo to čudovište, nije briga ni nju. Šta ja mogu da uradim povodom toga? Ništa, apsolutno ništa, mogu da udaram o nju, mogu da vrištim, nju ne zanima, njeni zidovi oko mene se neće slomiti, meni se pesnica steže u vrištećem bolu koji nemogu da podnesem, a ono što me boli, a taj drugi bol možda nije stvaran, ili možda nije stvarniji od ovog prvog, ali mene boli jer bol koji osećam dok mi pesnice krvare udarajući o taj prokleti zid moje sobe, u želji da se pokažem, da nju zaboli, da nju bude briga, plačem, plačem jer taj bol, znam da taj bol neće nikada ostati zauvek tu – proći će, izbledeće, ili možda će proći kao ona stvar od onog tipa, što svira alt saksofon tako dobro, i još dvojca pored njega, i boli te, vrišti ti se, želiš da vrištiš kao taj tip iz te stvari sa te ploče, ti želiš da te prođe sada, ali ako te prođe, muzika više neće svirati, i doćiće neka druga stvari, ali ti uvek želiš tu stvar, uvek, uvek, jer sada kao nikada, ta stvar, taj zvuk!

Šljap po guzi vol.3

I sada, kada vreme teče tako ciklično, kao da se ništa nije ni dogodilo za ovih godinu dana, ja nastavljam sa svojim blogom, rasterećen od raznoraznih gluposti u životu, nešto pametniji, nešto iskusniji, nešto ciničniji ... i ljudi kažu, a ja samo prenosim ... nešto mršaviji.

Prošle godine sam sigurno imao konačan koncept u vezi ove teme, šljap po guzi. Danas, to nije slučaj. Pročitao sam poslednja dva posta, i mislim da sam izostavio da odgovorim na ovo prvo pitanje vezano za zabrane:

Da li je stvorena da deca ne bi gledajući eventualnu golotinju se indentifikovala sa istom i krenula da trče po ulici gologuza?

Sada kada pogledam ovo pitanje, ne mogu, a da se na nasmejem. Prvo, stvar je u tome što ja ne mogu da dam odgovor na jedno ovakvo pitanje. Zašto, pa jer je ti pitanje za pedagoge i dečije psihologe, koji razmatraju kako deca reaguju na golotinju. Recimo da ne znamo odgovor - i da smo toliko lenji da se nećemo potruditi da pročačkamo po netu, već ćemo se zavaliti u stolice/fotelje i razmisliti malo o tome 

*PHILOSOPHER STYLE*

Naravno, mi smo u filozofiji odmakli od špekulantskih nabadanja Hegelijanskog tipa, pa sada, ako ništa drugo, možemo da se ograničimo na ono što možemo da saznamo. Sigurno jako je teško sedeći u fotelji, zatvorenih očiju, saznati nešto o nama aktuelnom problemu. Ali mi zato možemo da posmatramo nešto šire stvari. Šta čini snimak žene u Africi kojoj su se sise razvukle do kolena manje promiskuitetnim i društveno prihvatljivijim snimkom, od snimka ispale bradavice na Super Bowl-u? Odgovori bi mogli biti:

1. U našem društvu postoje različiti kriterijumi seksualnosti u odnosu na kriterijume seksualnosti u recimo Keniji (bez uvrede kenijcima koji ovo možda čitaju, uzeo sam vas kao nasumičan primer društva-X-koje-je-dovoljno-različito-od-našeg-po-TOM-pitanju)
2. Snimak Super Bowl-a gleda mnogo više ljudi.

Mogli bi smo da smišljamo još beskonačno mnogo pokušaja odgovora, ali mi se čini da bi većina bila samo derivat od (1). Naopakom filozofskom navikom, krenuću od (2).

(2) Pa šta ako gleda mnogo više ljudi? Moralne vrednosti su, ako ih uopšte pretpostavimo kao nešto realno, (a oni koji govore o Nemoralu, valjda i pretpostavljaju da postoji tako nešto kao što su moralne vrednosti) po definiciji stvari koje treba da postoje bez obzira na količinu ljudi kojih se on tiče. 

Započeo sam jedan sada jako pipav problem, za koji hoću da presedi do sutra, kako bih vam dao zaokruženu celinu oko cele ove priče. 

... to be continued ... (ove nedelje)

Medju njima

Mrzim ovo da vam kazem, ali nesto se meni stvarno promenilo u 2008. Ona, barem u mom slucajnu uzasno smrdi. Rekao bih vam svasta, kako je tesko da nastavim da se borim, kako je tesko da nastavim da imam viziju, kako se uzasno osecam i kako moram odavde da pobegnem. Moram, ovde suvise ima malo boja, ili mozda nisu boje, vec je duh, atmosfera koja smrdi. Ljudi se valjaju u svinjcu, ne svesni da su u svinjcu, a ja u nemoci mogu samo da ih gledam i da se gadim.

Problem je, nista drugo do to sto ja vise ne mogu da izgradim sebi onaj mali magicni svet od prijatelja, knjiga, muzike i filmova. Ne znam sta se desilo, ali znate, kada ste u stanju da imate cigle, blato, kamenje, crepove, sta vec i kada se sposobni da to tako postavite, pa da kada spustite glavu osetite te se kao u domu, maloj toploj shushkavoj zajednici, gde deo vas, osecate sa pravom pripada. E, ja to nemam. Ne kazem da je stvar od drugih, tu su i dalje moji prijatelji, koji su mi zaista i dalje jako dragi, ali problem je u stome sto ja njih osecam kao taj kamen, kao taj stub, odvojen i poseban - bne mogu da ih ugledam, i da od njih vidim gradivni materijal, jer ih ne vidim takve, i razlog sto su mi dragi, jeste upravo zato sto su to pojedinci koje mogu da prepoznam, koji su sobom isticu, zato sto jesu, visoko i cvrsto kamenje.

A gde ja tu stojim? Medju njima. Ne znam, na zalost, kako je njima, da li oni osecaju u kakvom mi prokletom svinjcu zivimo, da li i oni imaju taj grozan osecaj uprljanosti besvesnocu ljudi sa kojima delimo vazduh. Jedna slika, a onda i jedna primedba samom sebi.

Sijalo je sunce, i ja sam cekao drugara na stanici na Brankovom mostu, sijalo je sunce i ja sam slusao muziku. Bio sam umoran, nisam spavao prethodnu celu noc, kao i sada, ali sam bio nasmejan, doslo mi je da igram na stanici od lepog osecanja, ali sam drzao svoje dupe fino zalepljeno za ogradu i gledao ljude. Mahom, ljudi kao ljudi, ali onda je krenulo. Izasla je cura, u crno-tigrastim helankama, cizmama i pufnastom jaknom. Osvajacica svemira je hodala napucenim usnama, sa rukama u dzepovima od jakne. Krenula je niz neke stepenice, zastala, za split second sam pomislio da ce da se okrene i da mi ponudi BJ, ali ne, ona vadi maramicu iz dzepa i baca je u sred zelene povrsine, medju dva zbuna. ALO! Pa zar ti ne volis ovaj grad graduro? Sta ti je u toj tintravoj glavi, ko ce to da pokupi?! Vec sam skupljao volju da joj viknem nesto jako prizemno, ali prizemno na ekoloski nacin, da sam joj opsovao kevu, bio biih samo budala koja govori njenim jezikom, trebalo mi je nesto pogubno kiselo ... No misli mi je presekao smrad, prljavi smrad duvanskog dima, koji se pusi na silu, koji se pusi kako ne bi neko bio suocen sa prazninom - prizemna bliskost koje ljude jebeno ubija. Stajao je pored mene i pusio, pored jos dvoje ljudi, smrdeli su, hteo sam da se pomerim, hteo sam da se sklonim i da vristim, da im kazem da se osveste, da pogledaju oko sebe, da se upitaju zasto to rade, da budu svesni da mi smetaju, hteo sam da im sav katran iz pluca namazem na facu koliko sam ih mrzeo.

Šljap po guzi vol. 2

Kasnim, ali nema veze, nastavljamo sa pričom.

Došli smo do toga, da kažemo da mi nisu jasne dve poente koje su implicitno tu, u činu zabrane deci da gledaju nekoliko promiskutietnih scena na TVu:

a) nikakvu svrhu u načelnom zabranjivanju deci da gledaju nešto što ima jake seksualne konotacije
b) razlog zašto se seksualnost, meso, golotinja, i to ISKLJUČIVO ženska, smatra lošom.

Ovo prvo je tu ne zato što smatram da je ženska golotinja svugde oko "uskraćenih posmatrača" (dece ispod, say, 14. godina) pa da je takva zabrana flatus vocis, samim tim neka vrsta slučajne hipokrizije, već zato što ne razumem sa kojom svrhom je stvorena ta zabrana.

1. Da li je stvorena da deca ne bi gledajući eventualnu golotinju se indentifikovala sa istom i krenula da trče po ulici gologuza?
   
2. Ili je možda stvorena takva zabrana kako omladinci ne bi videli da je i seksualnost javna, drugim rečima, kako bi sopstvenu seksualnost odražavali u spavaćoj sobi, a ne u javnost

U redu, čovek može da klimne glavom na (2), smatrajući ovo legitimnim odgovorom, ali onda mora da postavi i pitanje, "ali zašto je vrednost da se krije sopstvena sekstualnost?". Neko ko je formulisao (2) sigurno neće moći da odgovori na ovo pitanje, osim odgovorimo poput:

• jer seksualnost nije pristojna (seksualnost i pristojnost su dve različite kategorije, mogu da vam smislim izuzetno pristojan, ali seksom nabijen čin kada god hoćete), ili
• jer seksualnost kvari moral (netačno, moralnost se ne tiče seksa, pričao sam o tome u prvom postu)
• a da li vi želite da vam se dete jebe po ulici? (ovo tipičan ad-homminem argument, nema veze šta ja želim, već šta i kako treba da bude)
  

Ovo nas ponovo dovodi su situaciju da ne postoji legitimna svrha za zabranu da deca gledaju seksualno eksplicitan materijal. No, setio sam se upravo još jednog, (3) a to je taj što deca, za razliku od odraslih nisu u stanju da se odupru od manipulacije od strane onih koji emituju program, koji seksualnim sadržajem decu navode da gledaju njihov proizvod. Ovaj argument, ovako postavljen, je pogrešan na toliko mnogo nivoa - (recimo da se obraćam TVu sa ti, a da sam ja dete, lakše je stvar objasniti iz ove pozicije) prvo, ti meni emituješ zabranu, tj. kažeš mi, da upravo sledi vrsta manipulacije kojoj ja nisam sposoban da joj se oduprem, a kojoj moj ćale jeste, i on može to da gleda, ali meni nije dozvoljeno, a ONDA puštaš promiskutetno dupe, tj. manipulaciju, za koju si nam prethodno napomenuo da je manipulacija, i upozorio si starije, a ako postoji neko ko nije sposoban da joj se odupre, poput mene, neka izađe, samo onih koji žele da budu manipulisani, i koji mogu da prekinu tu vrstu zloupotrebe, mogu i da gledaju TV, ostalima se ne preporučuje. Wow, kakva dobrota, ja sam prosto zbunjen njihovom nežnošću. EEEEEEEK! Bullshit! Manipulacija ne radi tako. Manipulacija se nikada ne najavi, zloupotreba je perfidna, sa postepenim i krajnje nevidljiim prelazima. Kada vam bude neko sledeći put bude prišao na ulici i rekao, "Zdravo, ja sam Dmitrij Džon, ja imam nameru da manipulišem tobom!" Vi napravite saučesnički osmeh, izvadite dvadeseticu, ćušnite nesretniku u džep, potapšite ga po ramenu i produžite dalje. A sa ovim rečenim, može se, verovatno jako lako da zaključiti da zabrana nije ono što neko može braniti pod (3).

... to be continued ...

Šljap po guzi

Razmišljao sam se šta da napišem danas. Nekoliko tema mi je padalo na pamet. Na primer, dve filozofske ideje koje mi se brčkaju u glavi poslednjih dana, o tome kako je ne moguće da se da obećanje samom sebi i o nekim skeptičkim pogreškama. Ali iz nekog razloga mi se ne piše o tome, pa sam onda potražio u glavi šta još ima zanimljivo da se kaže, i već sam shvatio da ja postajem svakim danom sve tuplji i umorniji, kada ne mogu da se setim da me ništa nije interesovalo poslednjih dana. No spas je došao na vreme.

Baš sinoć sam pokušao da gledam ligu šampiona, fudbal, na B92, Rendžers - Lion, super tekma, stvarno mi je bilo zanimljivo da je gledam, kada su odjednom oči počele da mi se skalpaju, okrenuo sam se i zaspao. Kroz maglu sam čuo da je došao kraj prvog poluvremena - počelo drugo - neko me zvao na mobilni, javio sam se, pričali smo, nastavio sam da spavam - drugi gol Liona, sada je sve gotovo - kraj utakmice, doviđenja - u trenutku čujem špicu za Velikog Brata, i čujem upozorenje, da emisija nije za mlađe od, recimo, 14 godina.

Na kraju sam se već rasanio, i pogledao u TV kako bih video kako neka striptizeta u tangama đuska pored nekog zagorelog majmuna, rukom sam potražio daljinac, pritisnuo crveno dugme, tišina, i daljinac bacio u fioku, gde mu je realno i mesto. I dok sam tako mamuran klopao nešto, pitao sam se zašto deci brane da gledaju dupeta i sisa žena, kada već mogu da gledaju dupeta i sisa muškaraca (npr. američko rvanje na FOXu - koje boli koliko je glupo).

Namerno nisam povukao paralelu sa nasiljem. Mislim da eksplicitna seksualnost nije isto što i nasilan čin. Jedno je afirmisanje nasilja, a drugo je afirmisanje golog tela. Nešto što spada pod nasilje moguće je da bude moralno neprihvatljiv čin. Jebanje, i afirmacija jebanja po definiciji nije stvar moralnog vrednovanja. Dva slučaja u kojima se spajaju nasilje i seksualnost jesu silovanje i grub seks. Ne postoji problem oko razdvajanja ova dva. Grub seks jeste seks, jebanje, i on ne spada ni jednom svojom osobinom u nasilje, u čin kada vi ne marite za drugoga kao cilj, već samo kao svrhu, da se izrazim kantovski. Silovanje jeste ne poštovanje drugog, ne obazrivost prema tuđem dostojanstvu - silovanje jeste stvar moralnog vrednovanja.

No, dosta o nasilju, ja se pitam o golotinji, eksplicitnoj golotinji. Ne poznajem pedagogiju, možda u nekoj meri, možda malo više od zdravog razuma, ali nikako da kažem da mogu da se nadam da ću eventualno položiti neki kolokvijum iz pedagogije. Ali opet, ne vidim: a) nikakvu svrhu u načelnom zabranjivanju deci da gledaju nešto što ima jake seksualne konotacije. b) razlog zašto se seksualnost, meso, golotinja, i to ISKLJUČIVO ženska, smatra lošom.

Umoran sam, nastaviću ovo, obećavam sutra.

Pismo nekoj

A ne znam ni ja kojoj, znam samo da je tu ispred mene, inače bih i viđao stvari ...

Ma ti si prelepa. Stamio sam tačku na kraju poslednje rečenice, jer ne bih umeo ništa pametije da kažem. Kažu bitan je osmeh, osmeh, oči, ne znam šta više sve - a onda dođeš ti, jednostavna i blistava, podaš po itisonu dok ćutiš i poskakuješ, zaista, to tako izgleda - jedan, dva - a ja sedim, zavaljen u čudu, ne znam ni da li bih trebao da držim širom otvorene ili kao u snu zatvorene oči. Da li smem da dozvolim da te izgubim u ovim mojim pustim pisanija? A verujem da govoriti sa tobom je jednostavno ništa teže nego te gledati. Oh! Pa ja očima želim da tedovučem, okrenem, da dreknem i da te umilim, ko zna šta bih ja sve hteo da tebi uradim kada bih pokušao da ti kažem nešto. Ti znaš da ovo ja ne govorim tebi i prosto zato što ti ovo nikada nećeš pročitati i ovo je samo moj glupi ventil, voleo bih da sada ustaneš i da me zagrliš.

Nije tebi bitno lice, koje je sjajno, tačnije - ono je onakvo da mu ništa više ne treba da bi bilo lepo - ono je lepo. Ali tvoj slučajni postupak, nevin pogled, sa tim golim ramenima, čoveče, ne bi verovala kako mi pod jezikom smetaju zubi, kako bih oslonio nepca na tvoje golo rame, boy, oh boy, ukus čokolade, sa tim sitnim boricama i izbočinama - lešnici koji krckaju slatko. Nije stvar seksa, stvar je u tome što želim da veličam tvoju lepotu, onako kako sam joj dostojan - ja te ne volim, ja samo osećam pokloničku strast prema tebi - a priznajem, mislim da sam pali teista.

Glupo je ovo ... šta ću ... sigh

Iskreno

Pitao sam samog sebe, ok, jel ti to tamo iskreno?

Dobro pitanje, posebno kada čovek ne zna šta ovaj priča. Tačnije, pitanje isrenosti ima smisla jedino ako ja ne želim da pišem neke literarne radove, nego želim, khm, da iznesem neke misli na spolja, čak ne ni da bi ih neko čitao, već zbog toga da ih formulišem, da mogu sutra da ih pogledam. Naravno, to mogu da radim tako što ću snimati recimo Word fajlove na hard, ali ja želim da osećam odgovornost prema Javnosti, koja možda i ne postoji (čak šta više, čita li ovo više od parnog broja duša?) ali meni je bitno, da eto, imam osećaj da sa nekim komuniciram, ne formalno, ali da istovremeno i ne buncam.

Iskreno tu dolazi kao momenat toga, da ja možda zbog toga što hoću da kažem nešto nekome koga zamišljam da sedi ispred kompa, malo gutam reči, malo biram rečenice, ne čak ni oblikom, nego smislom i značenjem.

Pre nego što nastavim, u glavi mi je moguća formulacija iskrenosti. Biti iskren prema P, znači, možda, ovo ja sada napamet, želeti i hteti P. Sutra ću sa ovim da se igram, ček da nastavim.

Ja ne znam da li ja želim da budem iskren prema drugima. Želim da izbacim nešto iz sebe, da. Želim da to bude ono što ja stvarno mislim, da. Nije sigurno da želim da kažem svu istinu koja mi je na umu, dok pišem. Nije to da ću sada ja, WROAH! da iznedrim ne znam kakve tajne iz sebe, ili da otkrijem demone i bolesti uma kojih nisam spreman da budem svestan da se nalaze u meni, nego, eto, ne znam da li bi mi bilo sve jedno da hodam ulicom, i da se setim da moja najiskrenija osećanja stoje na nekom hardisku u Americi, i da svaki pajvan, koji na ulici pored mene, da sticajem okolnosti nabasa na to i da pročita, i da zna tako nešto o meni.

Zato sam voleo glumu, u njoj je čin iskrenosti momentalan, prolazi, nestaje sa trenutkom u kom ja prestajem da budem iskren, potpuno iskren, na sceni, pod svetlom, u nekoliko pokreta, nekoliko reči, sve da izgovorim, u mrak, u kome kao i ovde, nije bitno da li ima nekoga, stajao bih pred istom odgovornošču. Samo tamo, to nestaje, ko je video - video je, bio sam dobar 'glumac' jer sam bio iskren, voleo sam šta god da sam, voleo sam druge sa kojima sam delio dasku, i ono što je problematično, umeo sam da budem iskren u svakoj situaciji u kojoj sam treba da budem. Pismo, papir, bit, memorija, oni nisu takvi. Zato su oni po meni, mnogo veći od pozorišta, predstavljaju jedinstvenu, večnu težinu pred nekoga ko treba da nešto napiše, zahteva da on zaista bude sam sa sobom, stvarno čist, stvarno iskren i da se pomiri sa svojim tim demonima i bolestima ili anomalijama.

Ja bih, verujem, mogao sada da napišem to nešto, demonsko ili kako god, mogao bih da pustim da ta govna plivaju, ali ja se ne osećam dužnim da to uradim. Pored toga, ja ne vidim u daljini zašto bih to uradio, čemu to, ne verujem da bi me to stvarno očistilo od istih problema koje imam ili koje umišljam da imam. Možda se desi jednog dana, možda sednem uništen, slomljen, skrhan, kada mi se plače, kada mi se tone, nestaje, možda jednog dana, ne u afektivnom, već u momentu potrebe da tako nešto uradim i stvarno budem, do krajnje granice iskren -- ali opet, tako nešto, samo zato što bih hteo da mi bude lakše, da eventualno u tom trenutku zavapim za pomoć, ko zna.

Do tada, biču iskren koliko god hoću. Nikada neću lagati, nikada neću pisati da nekoga navučem na nešto što stvarno ne mislim, nikada neću stavljati masku, ali nikada neću zalaziti u poslednji korak koji mislim da postoji u mojim verovanjima i osećanjima. Nizbog kakvog načela, već eto ... nije možda ni na meni da kažem, a i možda ni vi ne želite da znate.

hasta pronto