Šljap po guzi vol. 2

Kasnim, ali nema veze, nastavljamo sa pričom.

Došli smo do toga, da kažemo da mi nisu jasne dve poente koje su implicitno tu, u činu zabrane deci da gledaju nekoliko promiskutietnih scena na TVu:

a) nikakvu svrhu u načelnom zabranjivanju deci da gledaju nešto što ima jake seksualne konotacije
b) razlog zašto se seksualnost, meso, golotinja, i to ISKLJUČIVO ženska, smatra lošom.

Ovo prvo je tu ne zato što smatram da je ženska golotinja svugde oko "uskraćenih posmatrača" (dece ispod, say, 14. godina) pa da je takva zabrana flatus vocis, samim tim neka vrsta slučajne hipokrizije, već zato što ne razumem sa kojom svrhom je stvorena ta zabrana.

1. Da li je stvorena da deca ne bi gledajući eventualnu golotinju se indentifikovala sa istom i krenula da trče po ulici gologuza?
   
2. Ili je možda stvorena takva zabrana kako omladinci ne bi videli da je i seksualnost javna, drugim rečima, kako bi sopstvenu seksualnost odražavali u spavaćoj sobi, a ne u javnost

U redu, čovek može da klimne glavom na (2), smatrajući ovo legitimnim odgovorom, ali onda mora da postavi i pitanje, "ali zašto je vrednost da se krije sopstvena sekstualnost?". Neko ko je formulisao (2) sigurno neće moći da odgovori na ovo pitanje, osim odgovorimo poput:

• jer seksualnost nije pristojna (seksualnost i pristojnost su dve različite kategorije, mogu da vam smislim izuzetno pristojan, ali seksom nabijen čin kada god hoćete), ili
• jer seksualnost kvari moral (netačno, moralnost se ne tiče seksa, pričao sam o tome u prvom postu)
• a da li vi želite da vam se dete jebe po ulici? (ovo tipičan ad-homminem argument, nema veze šta ja želim, već šta i kako treba da bude)
  

Ovo nas ponovo dovodi su situaciju da ne postoji legitimna svrha za zabranu da deca gledaju seksualno eksplicitan materijal. No, setio sam se upravo još jednog, (3) a to je taj što deca, za razliku od odraslih nisu u stanju da se odupru od manipulacije od strane onih koji emituju program, koji seksualnim sadržajem decu navode da gledaju njihov proizvod. Ovaj argument, ovako postavljen, je pogrešan na toliko mnogo nivoa - (recimo da se obraćam TVu sa ti, a da sam ja dete, lakše je stvar objasniti iz ove pozicije) prvo, ti meni emituješ zabranu, tj. kažeš mi, da upravo sledi vrsta manipulacije kojoj ja nisam sposoban da joj se oduprem, a kojoj moj ćale jeste, i on može to da gleda, ali meni nije dozvoljeno, a ONDA puštaš promiskutetno dupe, tj. manipulaciju, za koju si nam prethodno napomenuo da je manipulacija, i upozorio si starije, a ako postoji neko ko nije sposoban da joj se odupre, poput mene, neka izađe, samo onih koji žele da budu manipulisani, i koji mogu da prekinu tu vrstu zloupotrebe, mogu i da gledaju TV, ostalima se ne preporučuje. Wow, kakva dobrota, ja sam prosto zbunjen njihovom nežnošću. EEEEEEEK! Bullshit! Manipulacija ne radi tako. Manipulacija se nikada ne najavi, zloupotreba je perfidna, sa postepenim i krajnje nevidljiim prelazima. Kada vam bude neko sledeći put bude prišao na ulici i rekao, "Zdravo, ja sam Dmitrij Džon, ja imam nameru da manipulišem tobom!" Vi napravite saučesnički osmeh, izvadite dvadeseticu, ćušnite nesretniku u džep, potapšite ga po ramenu i produžite dalje. A sa ovim rečenim, može se, verovatno jako lako da zaključiti da zabrana nije ono što neko može braniti pod (3).

... to be continued ...

Šljap po guzi

Razmišljao sam se šta da napišem danas. Nekoliko tema mi je padalo na pamet. Na primer, dve filozofske ideje koje mi se brčkaju u glavi poslednjih dana, o tome kako je ne moguće da se da obećanje samom sebi i o nekim skeptičkim pogreškama. Ali iz nekog razloga mi se ne piše o tome, pa sam onda potražio u glavi šta još ima zanimljivo da se kaže, i već sam shvatio da ja postajem svakim danom sve tuplji i umorniji, kada ne mogu da se setim da me ništa nije interesovalo poslednjih dana. No spas je došao na vreme.

Baš sinoć sam pokušao da gledam ligu šampiona, fudbal, na B92, Rendžers - Lion, super tekma, stvarno mi je bilo zanimljivo da je gledam, kada su odjednom oči počele da mi se skalpaju, okrenuo sam se i zaspao. Kroz maglu sam čuo da je došao kraj prvog poluvremena - počelo drugo - neko me zvao na mobilni, javio sam se, pričali smo, nastavio sam da spavam - drugi gol Liona, sada je sve gotovo - kraj utakmice, doviđenja - u trenutku čujem špicu za Velikog Brata, i čujem upozorenje, da emisija nije za mlađe od, recimo, 14 godina.

Na kraju sam se već rasanio, i pogledao u TV kako bih video kako neka striptizeta u tangama đuska pored nekog zagorelog majmuna, rukom sam potražio daljinac, pritisnuo crveno dugme, tišina, i daljinac bacio u fioku, gde mu je realno i mesto. I dok sam tako mamuran klopao nešto, pitao sam se zašto deci brane da gledaju dupeta i sisa žena, kada već mogu da gledaju dupeta i sisa muškaraca (npr. američko rvanje na FOXu - koje boli koliko je glupo).

Namerno nisam povukao paralelu sa nasiljem. Mislim da eksplicitna seksualnost nije isto što i nasilan čin. Jedno je afirmisanje nasilja, a drugo je afirmisanje golog tela. Nešto što spada pod nasilje moguće je da bude moralno neprihvatljiv čin. Jebanje, i afirmacija jebanja po definiciji nije stvar moralnog vrednovanja. Dva slučaja u kojima se spajaju nasilje i seksualnost jesu silovanje i grub seks. Ne postoji problem oko razdvajanja ova dva. Grub seks jeste seks, jebanje, i on ne spada ni jednom svojom osobinom u nasilje, u čin kada vi ne marite za drugoga kao cilj, već samo kao svrhu, da se izrazim kantovski. Silovanje jeste ne poštovanje drugog, ne obazrivost prema tuđem dostojanstvu - silovanje jeste stvar moralnog vrednovanja.

No, dosta o nasilju, ja se pitam o golotinji, eksplicitnoj golotinji. Ne poznajem pedagogiju, možda u nekoj meri, možda malo više od zdravog razuma, ali nikako da kažem da mogu da se nadam da ću eventualno položiti neki kolokvijum iz pedagogije. Ali opet, ne vidim: a) nikakvu svrhu u načelnom zabranjivanju deci da gledaju nešto što ima jake seksualne konotacije. b) razlog zašto se seksualnost, meso, golotinja, i to ISKLJUČIVO ženska, smatra lošom.

Umoran sam, nastaviću ovo, obećavam sutra.

Pismo nekoj

A ne znam ni ja kojoj, znam samo da je tu ispred mene, inače bih i viđao stvari ...

Ma ti si prelepa. Stamio sam tačku na kraju poslednje rečenice, jer ne bih umeo ništa pametije da kažem. Kažu bitan je osmeh, osmeh, oči, ne znam šta više sve - a onda dođeš ti, jednostavna i blistava, podaš po itisonu dok ćutiš i poskakuješ, zaista, to tako izgleda - jedan, dva - a ja sedim, zavaljen u čudu, ne znam ni da li bih trebao da držim širom otvorene ili kao u snu zatvorene oči. Da li smem da dozvolim da te izgubim u ovim mojim pustim pisanija? A verujem da govoriti sa tobom je jednostavno ništa teže nego te gledati. Oh! Pa ja očima želim da tedovučem, okrenem, da dreknem i da te umilim, ko zna šta bih ja sve hteo da tebi uradim kada bih pokušao da ti kažem nešto. Ti znaš da ovo ja ne govorim tebi i prosto zato što ti ovo nikada nećeš pročitati i ovo je samo moj glupi ventil, voleo bih da sada ustaneš i da me zagrliš.

Nije tebi bitno lice, koje je sjajno, tačnije - ono je onakvo da mu ništa više ne treba da bi bilo lepo - ono je lepo. Ali tvoj slučajni postupak, nevin pogled, sa tim golim ramenima, čoveče, ne bi verovala kako mi pod jezikom smetaju zubi, kako bih oslonio nepca na tvoje golo rame, boy, oh boy, ukus čokolade, sa tim sitnim boricama i izbočinama - lešnici koji krckaju slatko. Nije stvar seksa, stvar je u tome što želim da veličam tvoju lepotu, onako kako sam joj dostojan - ja te ne volim, ja samo osećam pokloničku strast prema tebi - a priznajem, mislim da sam pali teista.

Glupo je ovo ... šta ću ... sigh

Iskreno

Pitao sam samog sebe, ok, jel ti to tamo iskreno?

Dobro pitanje, posebno kada čovek ne zna šta ovaj priča. Tačnije, pitanje isrenosti ima smisla jedino ako ja ne želim da pišem neke literarne radove, nego želim, khm, da iznesem neke misli na spolja, čak ne ni da bi ih neko čitao, već zbog toga da ih formulišem, da mogu sutra da ih pogledam. Naravno, to mogu da radim tako što ću snimati recimo Word fajlove na hard, ali ja želim da osećam odgovornost prema Javnosti, koja možda i ne postoji (čak šta više, čita li ovo više od parnog broja duša?) ali meni je bitno, da eto, imam osećaj da sa nekim komuniciram, ne formalno, ali da istovremeno i ne buncam.

Iskreno tu dolazi kao momenat toga, da ja možda zbog toga što hoću da kažem nešto nekome koga zamišljam da sedi ispred kompa, malo gutam reči, malo biram rečenice, ne čak ni oblikom, nego smislom i značenjem.

Pre nego što nastavim, u glavi mi je moguća formulacija iskrenosti. Biti iskren prema P, znači, možda, ovo ja sada napamet, želeti i hteti P. Sutra ću sa ovim da se igram, ček da nastavim.

Ja ne znam da li ja želim da budem iskren prema drugima. Želim da izbacim nešto iz sebe, da. Želim da to bude ono što ja stvarno mislim, da. Nije sigurno da želim da kažem svu istinu koja mi je na umu, dok pišem. Nije to da ću sada ja, WROAH! da iznedrim ne znam kakve tajne iz sebe, ili da otkrijem demone i bolesti uma kojih nisam spreman da budem svestan da se nalaze u meni, nego, eto, ne znam da li bi mi bilo sve jedno da hodam ulicom, i da se setim da moja najiskrenija osećanja stoje na nekom hardisku u Americi, i da svaki pajvan, koji na ulici pored mene, da sticajem okolnosti nabasa na to i da pročita, i da zna tako nešto o meni.

Zato sam voleo glumu, u njoj je čin iskrenosti momentalan, prolazi, nestaje sa trenutkom u kom ja prestajem da budem iskren, potpuno iskren, na sceni, pod svetlom, u nekoliko pokreta, nekoliko reči, sve da izgovorim, u mrak, u kome kao i ovde, nije bitno da li ima nekoga, stajao bih pred istom odgovornošču. Samo tamo, to nestaje, ko je video - video je, bio sam dobar 'glumac' jer sam bio iskren, voleo sam šta god da sam, voleo sam druge sa kojima sam delio dasku, i ono što je problematično, umeo sam da budem iskren u svakoj situaciji u kojoj sam treba da budem. Pismo, papir, bit, memorija, oni nisu takvi. Zato su oni po meni, mnogo veći od pozorišta, predstavljaju jedinstvenu, večnu težinu pred nekoga ko treba da nešto napiše, zahteva da on zaista bude sam sa sobom, stvarno čist, stvarno iskren i da se pomiri sa svojim tim demonima i bolestima ili anomalijama.

Ja bih, verujem, mogao sada da napišem to nešto, demonsko ili kako god, mogao bih da pustim da ta govna plivaju, ali ja se ne osećam dužnim da to uradim. Pored toga, ja ne vidim u daljini zašto bih to uradio, čemu to, ne verujem da bi me to stvarno očistilo od istih problema koje imam ili koje umišljam da imam. Možda se desi jednog dana, možda sednem uništen, slomljen, skrhan, kada mi se plače, kada mi se tone, nestaje, možda jednog dana, ne u afektivnom, već u momentu potrebe da tako nešto uradim i stvarno budem, do krajnje granice iskren -- ali opet, tako nešto, samo zato što bih hteo da mi bude lakše, da eventualno u tom trenutku zavapim za pomoć, ko zna.

Do tada, biču iskren koliko god hoću. Nikada neću lagati, nikada neću pisati da nekoga navučem na nešto što stvarno ne mislim, nikada neću stavljati masku, ali nikada neću zalaziti u poslednji korak koji mislim da postoji u mojim verovanjima i osećanjima. Nizbog kakvog načela, već eto ... nije možda ni na meni da kažem, a i možda ni vi ne želite da znate.

hasta pronto

Sneg i vrane.

U Beogradu je pao sneg. Posle dugo vremena pravi, gusti sneg. I dalje pada. Danas popodne možda više ne bude padao. Danas popodne to ćemo zvati Kaljuga i JebemtiSneg i JebemtiVreme. Zato sam, umesto da se ušuškam u krevet i zaspim posle Bergmanovog Face to Face-a, obukao svoje Caterpillar Protector patike/cipele, deblji duks, preko trenerke navukao pantalone, jaknu, kapu i slušalice. Izašao sam da se nadišem vazduha, da se nagledam belog, da ponovo budem detinjast.

Uspelo mi je. Dobio sam neki čudan osećaj spokoja, što eto mozda te klimatske promene nisu strašne, mi ponovo imamo sneg, zar sneg nije tako lep i smirujuć. Ali onda sam se pitao da li to mogu da kazem pred ljudima koji spavaju ispod podvožnjaka, da li mogu to da kažem ljudima kojima je krov kartonska kutija, Zaćutao sam, i progutao knedlu, ne, ne mogu. Nije bitno meni čijim su izborom oni tu, u takvom položaju, ja ma mozda koliko god imao prava da kažem kako sneg jeste prijatan i lep, kako razgaljuje, to ne bih mogao da kažem. Ćutao sam, i nastavio sam da hodam, mislim, ćutao sam ja skoro sve vreme, ali su moje misli počele da ćute, gledao sam u bledo narandžasti sneg kako polako pada i škripi pod mojim nogama. Ćutao sam, i hteo sam da žmurim. Svaki korak me je podsećao na dećaštvo, prolazio sam pored stanova mojih biviših drugara i drugarica, čije se prijateljstvo za 7 godina uzdiglo iznad vrhova granica i nestalo u korporativnoj daljini nekoga ko ti više nije od interesa. Šetao sam se i shvatio da sam oduvek želeo da im govorim nesto bitno. Tojest, da sam svakome ko mi se sviđao želeo da ponudim, dam nesto iskreno i duboko, nesto što izlazi iz usta, nešto što nisu bale ali se osecas tako, nešto što je toplo i iskreno, ali ne opterećujuće kao fizičko opterećujuće, već da pobudi ljude u njima, odrasle stasale zrele ljude koji sijaju i koje ću takve gledati i u momentima kada budu polako propadali, razvodili se, ostavljali decu, uspevali ili ne u poslu, želeo sam da u njima probudim to stanje. Shvatio sam da nikome koga volim ne mogu, ne umem da kažem ista, ne zato što postoji neka nebeska, platonska, neiskaziva zemaljskim rečima ljubav. Ne zato što bi to bio fejk, a da oni zasluzuju bolje. Ne. Nego zato što ja sa onima koje volim, volim da ćutim sa njima, nisu reči bitne, volim da ćutim i da budem intiman, nepogrešiv.

Ja ne verujem u metafiziku bića, metafiziku koja čoveka stavlja negde posebno, ja ne verujem da postoji stvarna težina u tim nekim odnosima sa drugim, ne verujem da je ona ni na koji način merljiva, ali verujem da oni mogu da osete upravo ono što ja želim da im prenesem, a oni če to videti, Kant kaže, svopstvenom moći suđenja. Nije bitno.

Voleo bih da umem da kažem još nešto o tome, nešto pesnički, u stihu, složeno, jasno i čisto. Ali ne umem ja to, ja mogu samo da pričam, da se bacim na semi-autodikat i da bez preterane provere sopstvenih reči idem dalje, tečem, to nije nikakva mudrost, kao što ni lepota nije nikakva mudrost, več samo slučaj i stanje stvari. Kada smo kod lepih stvari, ljubavi. Sebi sam rekao, da ja želim da nju (bezobzira što sam u načelu neutralan i nije mi bitno preterano da li je on ili ona, sa samim sobom sam siguran da je to ona) svakim trenutkom zavodim, da svakim momentom ja njoj ćinim, ne tepam, nego da je oblećem, mazim kao plava svila koja u koju je obmotana Jasmina iz Diznijevog Aladina. Kao tih i čist miris koji bi joj bio spokoj, to ja želim njoj da budem, bez obzira na sve pojedinačnosti, na svaku drugu u koju se zaljubim jer je prelepa ili jer ima fantastičan appearance, ne ja želim da to bude Igra, više od života.

Igra, glupot. To ništa ne znači, glupost, kao Molder, traćim nešto za šta ću znati šta je tek kada ga otkrijem. Glupost. Mrzim sebe jer suviše komplikujem. Da se razumemo ovo nema veze sa filozofijom, nikakve. Nije bitno zašto je tako. Zašto ovo pitanje ne sme da se postavi, jer je ono zamka, jer onda ovo, to nešto uvlačimo u filozofiju, iako, ništa iz nje zbog filozofije neće novo izaćo, samo masa gluposti. Ovo nije filozofija, A kada vi meni kažete zašto ova šolja nije ova šolja, a da razlog ne bude puki demonstrativ, tada ću ja vama odgovoriti zašto ovo nije filozofija i nema veze sa njom. Bežijmo odavde.

Vrane, ima ih masa na drvećima kod Studenjaka, kada sam prolazio, slučajno sam se zavukao između tim drvečima, i kada sam hteo da se naslonim na jedno, shvatio sam da sve one grakću i da je iza mene malo jato koje je u trenutku poletelo sa tog drveta, i sav sneg sa grana je pao na mene, ali ono što je bilo zaštrašujuće jeste prizor kako gomiletina crnih ptica lebdi okolo i na neki njihov način nosi tebe u glavi jer si ih ti oterao sa drveta, i samo se zamisliš kao odsjaj u oku vrane i noge ti se odseku, jer pored vraninog bledog i tupog oka jeste crni ogromni kljun. Plašim se ptica, Hičkok je za to kriv i to kažem najozbiljnije, ja od tog dana kada sam odgledao taj crno-beli film sam počeo da se uzdržavam od ptičijih perja, krila i kljunova. Priroda, životinje, nisu one ništa, nemam ja razloga za njih da kažem da su zle ili strašne ... one su ... stvari po sebi ... dosta je, danas mi je Kant ušao u male pore mozga. Idem da legnem.

budite hrabri ...

Posed

Ja imam X. Ti imaš X. On ima X. Mi imamo X. Vi imate X. Oni imaju X.
Ukoliko ne shvatimo X kao neku emociju ili oset, već pretpostavimo da je to neka stvar iz spoljašnjeg sveta, onda sa pravom možemo i da pretpostavimo da ta ista stvar jeste materijalna. Ne znam da li ste sada stigli da se usprotavite prethodnoj rečenici, ali ja nalazim mnogo primera koji bi mogli da pokažu kako posed nije svaki put materijalan, tačnije, da X nije uvek materijalno.

Neki gorila stoji na vratima nekog kluba, i mrštavno pogleda gospodina Klabera. Ipak, pošto te je dobro odmerio, sklonio se u stranu i rekao 'Dobro veče'. G. Klaber je ušao u klub i izašao iz njega. Šta god da se desilo unutra nama apsolutno nije važno.

Ono što se desilo između gorile i G. Klabera jeste to da je gorila njemu dao sopstveni [gorilin] pristanak da ovaj uđe u klub. Nema puno pametovanja oko ovoga, gorila je imao mogućnost da da nešto K-u ili ne. To što je on imao neposrednu mogućnost da da X nekome, znači da je on posedovao X.

Nemam nameru da sada ispitujem prirodu gorilinog posedovanja, ali mi je potrebno da istaknem jedan argument protiv toga da je gorila posedovao neko X koje je materijalno. Gorila je mogao da da pristanak da Y broj osoba uđe u klub i potpuno je moguće da Y bude beskonačno veliko. To koliko će Y biti veliko (a recimo da je beskonačno veliko, just for fun), nije u nikakvom odnosu sa gorilinim materijalnim statusom (ne mislim na pare, već na to da on od sebe, materijalnog, onakvog kakvog ga vidimo, ništa nije izgubio) tačnije ako on pusti beskonačan broj ljudi neće se on beskonačno smanjiti, a i ako je logički moguće da on pusti Y ljudi, a da i dalje ostane gorila, znači da je Klaber od gorile dobio nešto u posed što nije materijalno.

Ovo sve pokazuje kako je inteligibilno da neko X bude u nečijem posedu, a da to X ne bude materijalno, i da je moguće da mi razmatramo kakvi su uslovi i priroda posedovanja. Zašto je ovo uopšte korisno? Pa ja, meni trenutno padaju na pamet, da ekonomija se isto tako bavi tim potpuno apstraktnim, nematreijalnim stvarima, kako razmatraju kretanje i promenu poseda i vrednosti na ne-empirijskom nivotu. Zanimljivo bi bilo razviti jednu filozofiju ekonomije, koja bi odredila upravo ove pojmove poseda i vrednosti (a verovatno i još neke) i onda bi mnogi problemi raznih grana filozofije (meta-etike, epistemologije etc...) bili u neku ruku potpomognuti pojmovima iz te fiktivne filozofije ekonomije. Konkretno u teoriji saznanja, ukoliko bi smo mi mogli da odredimo uslove u kojima neko poseduje istinito opravdano verovanje (a.k.a. da zna), time što bi smo rešili niz problema poput regresa u opravdanju i raznih drugih. Ukoliko bi nam, opet kažem sa rezervom, filozofija ekonomije, objasnila odakle sama ekonomija vuče i objašnjava vrednosti, onda bi to možda bi to bacilo svetlost na vezu između is - ought.

Tako, možda je sve ovo heavy ili suviše nategnuto i možda čak i lupetanje, ali zato mi služi ovaj blog, da se isprobavam.

Ako vas zanimaju, problemi koji i mene zanimaju, evo wiki linkova za početak: Jeste-treba
i epistemološko opravdanje

Sanjaj. Zaželi. Uradi!

Imao sam spreman jedan entry za danas, ali sam promenio plan jer danas je bio jedan čudan dan, nekako ne pravilno kratak sa velikim intenzizetom u nekim čudnim vremenima. No sve je to dobilo smisao posle mokre šetnje sa Ivom. Pričali smo tako o nezadovoljstvu sa našim situacijama. No nisu situacije kao stanja stvari ovde-sada, pa sada da mi kukamo kako nam je teško ili kako smo bolesni ili oh, kako je nad nama jadnima načinjena nepravda. Ne, ništa od toga, pričali smo sam kako mi nismo odrasli, kako naša okolina nije spremna da živi samostalno, kako sami još uvek nismo prošli dril obaveza i njihovog nošenja.

Tehnički, ni ona ni ja, nismo imali problem da uradimo what it takes da bi se našli u stanju samostalnosti, naravno, ona se više razmišlja o tome, pa je ona i relevantnija. Ali problem je nešto drugo, i problem jeste da se stistne petlja i da se krene da se radi ka ostvarenju tog nečeg, bilo šta da je.

Jer pazi situaciju, mi jesmo (da se šepurim malo) mladi, inteligentni ljudi. Mi smo sposobni da rasuđujemo i imamo poriv da stvaramo. Svako bi rekao, pa šta nas fuckin' zaustavlja da to radimo? Mladi i inteligentni ljudi kažu ovo: pa to je zato što nismo prošli dril, mi ne umemo da se snađemo sa vremenom, mi smo odgajani da budemo mamine maze i tatine kuce, nije da ja to sada očekujem, naprotiv, ali tako je, mi smo u mnogo zajebanoj pozicij.

Šakom u glavu!

Aman šta pričaš? Mislim zar nije potpuni idijotizam ovakva priča. Zar ako se sve završi na ovome ne ispadne lizanje sopstvenog dupeta i complaining što ti je govno suviše slano? Mi moramo da zbacimo takve stege od kojih postajemo ništavni i od kojih zaboravljamo to rade mladi i inteligentni ljudi? (boy, zvučim kao da nosim beretku sa petokrakom, i da sa stistnutom šakom u vis objašnjavam DIAMAT u fabrici punoj dima.)

Ukoliko imamo cilj, onda je vreme da stisnemo jaja i zaronimo u govna i počnemo da plivamo do cilja. Ukoliko budemo stajali na vodenom dušeku i non-stop se pitali, hm, da li je ovo pravi put, da li je cilj baš dobar, da li je žrtva koju treba da podnesem za ispunjenje ovog cilja vredna samog cilja?

E pa, znaš kako. Logički nema dolaženja do cilja, a da se neko ne pomuči. Ako je tvoj cilj, i nalaziš zadovoljstvo u njemu, onda ono što ti nazivaš govnetom je nešto što ti sledi. Uostalom, to što ti zoveš govnima za nekog drugoga jeste svet, stvari. Tako da jedino što je bitno, i što je preloman trenutak, to je ono kada uzimaš vazduh i skačeš, ako si mlad i pametan doplivaćeš lako, ako vidiš da si bio ukrivu, lako ćeš izroniti, ti si MLAD i PAMETAN, nećeš da dozvoliš da ti se dešavaju greške, i imaćeš snage da odskočiš od greške.

Znači, šta, ostalo je samo jedno. Ostala je činjenica da moraš da skupiš petlju i da kreneš, da kažeš, uh, neće biti lako, neće biti zabavno, i biće do jaja dosadno i ružno ukoliko budem bio na to gledao tako, ukoliko budem na to gledao na to kao na neke ćinjenice, uslove koji se sreću usput onda one takve, neutralne i bezbojne.

Poenta jeste, (malo sam umoran, pešaćio sam, pa ne vladam sopstvenim koncima) to da ma koliko da si u minusu u odnosu na druge, i ma koliko da je realno zajebano, to i dalje nije opravdanje da ležiš pod majčinim skutama jer je napolju hladno. Majčine sukte će nestati, a ti ćeš u 35-oj i dalje biti goluždravo slepo kučence. Jebiga, tako je kako je, mnogo je bitnije da se skupi hrabrosti i skoči u svet nepreglednih mogućnosti.

I Could Write A Book

Pre neku noc sam shavatio da bih želeo da kažem nešto, da napišem, da se vidi, da stoji negde. Tog trenutka sam odlučio da ću otvoriti Blogger nalog i početi svoj blog u nadi da će se me držati želja da pišem, da kažem nešto i za mesec dana kada me bude stegla muka.

Razmišljam se da li da počnem ovaj isti blog na barem još dva jezika, engleskom i portugalskom. Videću koje su mogućnosti za tako nešto. Pitanje je da li želim toliko da se posvetim ličnom pablišingu. Kažem, videćemo.

U ovom prvom postu nemam nameru da pišem o sebi. Mislim da nisam u stanju za tako nešto, i to ne zato što mislim da ne znam sebe, to je besmislica, ja imam najbolji uvid u samog sebe - stvar je u tome što ono što vas može interesovati u jednom postu koji govori o meni jeste kakav je Željko Nešić, Popara, fenomen kod drugih, to ja ne mogu da vam kažem, a da tom prilikom ostanem objektivan u najmanju ruku da ne implementiram sopstvene želje u taj opis. No što se tiče onoga ja, mene po meni, to se nadam da će se pokazati kroz same postove na ovom blogu, da će polako kapljati iz njega.

No, prvi post sam namenio da objasnim šta mislim da će sve da obuhvata ovaj blog, a ne tome koje su moje kognitivne mogućnosti u problemu sopstva. Dobro, na blogu ću pisati o nekim problemima filozofije kojima se bavim tokom studiranja, pisaću o američkom fudbalu u srbiji, pisaću o filmovima, muzici i knjigama koje budem konzumirao. Pisaću o svojim željama i idejama. Pisaću o nekim problemima društva, o ličnim problemima, o pokušajima da se nađe, ili barem da se razluči šta je problem i rešenje istog. O svemu što ume da me kopka dok hodam ulicom, a nemam gde to da sažvrljam.

Nije mi namera da svoj blog merim po zanimljivosti za druge, namera mi je da svoj blog merim po sopstvenoj iskrenosti i angažovanosti. Ne želim da budem Miss Popularity, već da budem koristan, pragmatičan, delatan i skepitčan (Skeptičan u originalnom značenju reči, od skepsis (gr.) - istaživanje, iskoristiću jednu priliku da sumiram pojam skepticizam, barem ono što ja znam o njemu.)

Sami postovi mogu biti pomalo aljkavi. Naime, nemam nameru da se bavim posebnim istraživanjem zarad samog bloga. Naprotiv, blog služi samo za ono što na umu da bude i na drumu. A to što je na umu, to će biti proizvod studiranja ili čega već, ali NIKADA zarad samog bloga.

Poslednje dve stvari, nameravam da pišem jednom nedeljno, ne češće, a trudiću se da once-a-week bude takvo da kada me nema dve nedelje, odmah napišem dva posta i tako spasim prosek, ali ni to nije obaveza, jer me, niko za ovo jeli, ne plaća.

Na kraju, objašnjenje naslova samog bloga. I Could Write A Book je naslov jedne stvari od Majlsa Dejvisa i Džon Koltrejna. Obzirom da sam ljubitelj džeza, smatrao sam da je to super naslov za moje potrebe i iako jeste malo prepotentan, baš mi se sviđa.