Mrzim ovo da vam kazem, ali nesto se meni stvarno promenilo u 2008. Ona, barem u mom slucajnu uzasno smrdi. Rekao bih vam svasta, kako je tesko da nastavim da se borim, kako je tesko da nastavim da imam viziju, kako se uzasno osecam i kako moram odavde da pobegnem. Moram, ovde suvise ima malo boja, ili mozda nisu boje, vec je duh, atmosfera koja smrdi. Ljudi se valjaju u svinjcu, ne svesni da su u svinjcu, a ja u nemoci mogu samo da ih gledam i da se gadim.
Problem je, nista drugo do to sto ja vise ne mogu da izgradim sebi onaj mali magicni svet od prijatelja, knjiga, muzike i filmova. Ne znam sta se desilo, ali znate, kada ste u stanju da imate cigle, blato, kamenje, crepove, sta vec i kada se sposobni da to tako postavite, pa da kada spustite glavu osetite te se kao u domu, maloj toploj shushkavoj zajednici, gde deo vas, osecate sa pravom pripada. E, ja to nemam. Ne kazem da je stvar od drugih, tu su i dalje moji prijatelji, koji su mi zaista i dalje jako dragi, ali problem je u stome sto ja njih osecam kao taj kamen, kao taj stub, odvojen i poseban - bne mogu da ih ugledam, i da od njih vidim gradivni materijal, jer ih ne vidim takve, i razlog sto su mi dragi, jeste upravo zato sto su to pojedinci koje mogu da prepoznam, koji su sobom isticu, zato sto jesu, visoko i cvrsto kamenje.
A gde ja tu stojim? Medju njima. Ne znam, na zalost, kako je njima, da li oni osecaju u kakvom mi prokletom svinjcu zivimo, da li i oni imaju taj grozan osecaj uprljanosti besvesnocu ljudi sa kojima delimo vazduh. Jedna slika, a onda i jedna primedba samom sebi.
Sijalo je sunce, i ja sam cekao drugara na stanici na Brankovom mostu, sijalo je sunce i ja sam slusao muziku. Bio sam umoran, nisam spavao prethodnu celu noc, kao i sada, ali sam bio nasmejan, doslo mi je da igram na stanici od lepog osecanja, ali sam drzao svoje dupe fino zalepljeno za ogradu i gledao ljude. Mahom, ljudi kao ljudi, ali onda je krenulo. Izasla je cura, u crno-tigrastim helankama, cizmama i pufnastom jaknom. Osvajacica svemira je hodala napucenim usnama, sa rukama u dzepovima od jakne. Krenula je niz neke stepenice, zastala, za split second sam pomislio da ce da se okrene i da mi ponudi BJ, ali ne, ona vadi maramicu iz dzepa i baca je u sred zelene povrsine, medju dva zbuna. ALO! Pa zar ti ne volis ovaj grad graduro? Sta ti je u toj tintravoj glavi, ko ce to da pokupi?! Vec sam skupljao volju da joj viknem nesto jako prizemno, ali prizemno na ekoloski nacin, da sam joj opsovao kevu, bio biih samo budala koja govori njenim jezikom, trebalo mi je nesto pogubno kiselo ... No misli mi je presekao smrad, prljavi smrad duvanskog dima, koji se pusi na silu, koji se pusi kako ne bi neko bio suocen sa prazninom - prizemna bliskost koje ljude jebeno ubija. Stajao je pored mene i pusio, pored jos dvoje ljudi, smrdeli su, hteo sam da se pomerim, hteo sam da se sklonim i da vristim, da im kazem da se osveste, da pogledaju oko sebe, da se upitaju zasto to rade, da budu svesni da mi smetaju, hteo sam da im sav katran iz pluca namazem na facu koliko sam ih mrzeo.
