Pitao sam samog sebe, ok, jel ti to tamo iskreno?
Dobro pitanje, posebno kada čovek ne zna šta ovaj priča. Tačnije, pitanje isrenosti ima smisla jedino ako ja ne želim da pišem neke literarne radove, nego želim, khm, da iznesem neke misli na spolja, čak ne ni da bi ih neko čitao, već zbog toga da ih formulišem, da mogu sutra da ih pogledam. Naravno, to mogu da radim tako što ću snimati recimo Word fajlove na hard, ali ja želim da osećam odgovornost prema Javnosti, koja možda i ne postoji (čak šta više, čita li ovo više od parnog broja duša?) ali meni je bitno, da eto, imam osećaj da sa nekim komuniciram, ne formalno, ali da istovremeno i ne buncam.
Iskreno tu dolazi kao momenat toga, da ja možda zbog toga što hoću da kažem nešto nekome koga zamišljam da sedi ispred kompa, malo gutam reči, malo biram rečenice, ne čak ni oblikom, nego smislom i značenjem.
Pre nego što nastavim, u glavi mi je moguća formulacija iskrenosti. Biti iskren prema P, znači, možda, ovo ja sada napamet, želeti i hteti P. Sutra ću sa ovim da se igram, ček da nastavim.
Ja ne znam da li ja želim da budem iskren prema drugima. Želim da izbacim nešto iz sebe, da. Želim da to bude ono što ja stvarno mislim, da. Nije sigurno da želim da kažem svu istinu koja mi je na umu, dok pišem. Nije to da ću sada ja, WROAH! da iznedrim ne znam kakve tajne iz sebe, ili da otkrijem demone i bolesti uma kojih nisam spreman da budem svestan da se nalaze u meni, nego, eto, ne znam da li bi mi bilo sve jedno da hodam ulicom, i da se setim da moja najiskrenija osećanja stoje na nekom hardisku u Americi, i da svaki pajvan, koji na ulici pored mene, da sticajem okolnosti nabasa na to i da pročita, i da zna tako nešto o meni.
Zato sam voleo glumu, u njoj je čin iskrenosti momentalan, prolazi, nestaje sa trenutkom u kom ja prestajem da budem iskren, potpuno iskren, na sceni, pod svetlom, u nekoliko pokreta, nekoliko reči, sve da izgovorim, u mrak, u kome kao i ovde, nije bitno da li ima nekoga, stajao bih pred istom odgovornošču. Samo tamo, to nestaje, ko je video - video je, bio sam dobar 'glumac' jer sam bio iskren, voleo sam šta god da sam, voleo sam druge sa kojima sam delio dasku, i ono što je problematično, umeo sam da budem iskren u svakoj situaciji u kojoj sam treba da budem. Pismo, papir, bit, memorija, oni nisu takvi. Zato su oni po meni, mnogo veći od pozorišta, predstavljaju jedinstvenu, večnu težinu pred nekoga ko treba da nešto napiše, zahteva da on zaista bude sam sa sobom, stvarno čist, stvarno iskren i da se pomiri sa svojim tim demonima i bolestima ili anomalijama.
Ja bih, verujem, mogao sada da napišem to nešto, demonsko ili kako god, mogao bih da pustim da ta govna plivaju, ali ja se ne osećam dužnim da to uradim. Pored toga, ja ne vidim u daljini zašto bih to uradio, čemu to, ne verujem da bi me to stvarno očistilo od istih problema koje imam ili koje umišljam da imam. Možda se desi jednog dana, možda sednem uništen, slomljen, skrhan, kada mi se plače, kada mi se tone, nestaje, možda jednog dana, ne u afektivnom, već u momentu potrebe da tako nešto uradim i stvarno budem, do krajnje granice iskren -- ali opet, tako nešto, samo zato što bih hteo da mi bude lakše, da eventualno u tom trenutku zavapim za pomoć, ko zna.
Do tada, biču iskren koliko god hoću. Nikada neću lagati, nikada neću pisati da nekoga navučem na nešto što stvarno ne mislim, nikada neću stavljati masku, ali nikada neću zalaziti u poslednji korak koji mislim da postoji u mojim verovanjima i osećanjima. Nizbog kakvog načela, već eto ... nije možda ni na meni da kažem, a i možda ni vi ne želite da znate.
hasta pronto
Dobro pitanje, posebno kada čovek ne zna šta ovaj priča. Tačnije, pitanje isrenosti ima smisla jedino ako ja ne želim da pišem neke literarne radove, nego želim, khm, da iznesem neke misli na spolja, čak ne ni da bi ih neko čitao, već zbog toga da ih formulišem, da mogu sutra da ih pogledam. Naravno, to mogu da radim tako što ću snimati recimo Word fajlove na hard, ali ja želim da osećam odgovornost prema Javnosti, koja možda i ne postoji (čak šta više, čita li ovo više od parnog broja duša?) ali meni je bitno, da eto, imam osećaj da sa nekim komuniciram, ne formalno, ali da istovremeno i ne buncam.
Iskreno tu dolazi kao momenat toga, da ja možda zbog toga što hoću da kažem nešto nekome koga zamišljam da sedi ispred kompa, malo gutam reči, malo biram rečenice, ne čak ni oblikom, nego smislom i značenjem.
Pre nego što nastavim, u glavi mi je moguća formulacija iskrenosti. Biti iskren prema P, znači, možda, ovo ja sada napamet, želeti i hteti P. Sutra ću sa ovim da se igram, ček da nastavim.
Ja ne znam da li ja želim da budem iskren prema drugima. Želim da izbacim nešto iz sebe, da. Želim da to bude ono što ja stvarno mislim, da. Nije sigurno da želim da kažem svu istinu koja mi je na umu, dok pišem. Nije to da ću sada ja, WROAH! da iznedrim ne znam kakve tajne iz sebe, ili da otkrijem demone i bolesti uma kojih nisam spreman da budem svestan da se nalaze u meni, nego, eto, ne znam da li bi mi bilo sve jedno da hodam ulicom, i da se setim da moja najiskrenija osećanja stoje na nekom hardisku u Americi, i da svaki pajvan, koji na ulici pored mene, da sticajem okolnosti nabasa na to i da pročita, i da zna tako nešto o meni.
Zato sam voleo glumu, u njoj je čin iskrenosti momentalan, prolazi, nestaje sa trenutkom u kom ja prestajem da budem iskren, potpuno iskren, na sceni, pod svetlom, u nekoliko pokreta, nekoliko reči, sve da izgovorim, u mrak, u kome kao i ovde, nije bitno da li ima nekoga, stajao bih pred istom odgovornošču. Samo tamo, to nestaje, ko je video - video je, bio sam dobar 'glumac' jer sam bio iskren, voleo sam šta god da sam, voleo sam druge sa kojima sam delio dasku, i ono što je problematično, umeo sam da budem iskren u svakoj situaciji u kojoj sam treba da budem. Pismo, papir, bit, memorija, oni nisu takvi. Zato su oni po meni, mnogo veći od pozorišta, predstavljaju jedinstvenu, večnu težinu pred nekoga ko treba da nešto napiše, zahteva da on zaista bude sam sa sobom, stvarno čist, stvarno iskren i da se pomiri sa svojim tim demonima i bolestima ili anomalijama.
Ja bih, verujem, mogao sada da napišem to nešto, demonsko ili kako god, mogao bih da pustim da ta govna plivaju, ali ja se ne osećam dužnim da to uradim. Pored toga, ja ne vidim u daljini zašto bih to uradio, čemu to, ne verujem da bi me to stvarno očistilo od istih problema koje imam ili koje umišljam da imam. Možda se desi jednog dana, možda sednem uništen, slomljen, skrhan, kada mi se plače, kada mi se tone, nestaje, možda jednog dana, ne u afektivnom, već u momentu potrebe da tako nešto uradim i stvarno budem, do krajnje granice iskren -- ali opet, tako nešto, samo zato što bih hteo da mi bude lakše, da eventualno u tom trenutku zavapim za pomoć, ko zna.
Do tada, biču iskren koliko god hoću. Nikada neću lagati, nikada neću pisati da nekoga navučem na nešto što stvarno ne mislim, nikada neću stavljati masku, ali nikada neću zalaziti u poslednji korak koji mislim da postoji u mojim verovanjima i osećanjima. Nizbog kakvog načela, već eto ... nije možda ni na meni da kažem, a i možda ni vi ne želite da znate.
hasta pronto
No comments:
Post a Comment