Pismo nekoj

A ne znam ni ja kojoj, znam samo da je tu ispred mene, inače bih i viđao stvari ...

Ma ti si prelepa. Stamio sam tačku na kraju poslednje rečenice, jer ne bih umeo ništa pametije da kažem. Kažu bitan je osmeh, osmeh, oči, ne znam šta više sve - a onda dođeš ti, jednostavna i blistava, podaš po itisonu dok ćutiš i poskakuješ, zaista, to tako izgleda - jedan, dva - a ja sedim, zavaljen u čudu, ne znam ni da li bih trebao da držim širom otvorene ili kao u snu zatvorene oči. Da li smem da dozvolim da te izgubim u ovim mojim pustim pisanija? A verujem da govoriti sa tobom je jednostavno ništa teže nego te gledati. Oh! Pa ja očima želim da tedovučem, okrenem, da dreknem i da te umilim, ko zna šta bih ja sve hteo da tebi uradim kada bih pokušao da ti kažem nešto. Ti znaš da ovo ja ne govorim tebi i prosto zato što ti ovo nikada nećeš pročitati i ovo je samo moj glupi ventil, voleo bih da sada ustaneš i da me zagrliš.

Nije tebi bitno lice, koje je sjajno, tačnije - ono je onakvo da mu ništa više ne treba da bi bilo lepo - ono je lepo. Ali tvoj slučajni postupak, nevin pogled, sa tim golim ramenima, čoveče, ne bi verovala kako mi pod jezikom smetaju zubi, kako bih oslonio nepca na tvoje golo rame, boy, oh boy, ukus čokolade, sa tim sitnim boricama i izbočinama - lešnici koji krckaju slatko. Nije stvar seksa, stvar je u tome što želim da veličam tvoju lepotu, onako kako sam joj dostojan - ja te ne volim, ja samo osećam pokloničku strast prema tebi - a priznajem, mislim da sam pali teista.

Glupo je ovo ... šta ću ... sigh